Ima li nade za nas ?

Nedelja podne. Stojim na pločniku ispred Kunsthistrisches muzeja. Lokacija – Beč. Druga nedelja boravka u Austriji 2009. godine.

Strpljivo čekam na red za kartu i ne razmišljam više ni o čemu, a posebno ne o Srbiji a ponajmanje o Sremskoj Mitrovici. Gledajući u taj red koji se proteze na nekih 50m ispred mene posmatram i osluškujem ljude koji sa nestrpljenjem čekaju da posete ovo jedno od središta kulture Beča.

Ipak sam prvi put u Austriji te mi morate oprostiti što sa znatiželjom malo primitivno zagledam sve te ljude kako su obučeni, kako se ponašaju, i sve se nadam da ću čuti negde srpski jezik. Od srpskog jezika ni traga. Neko će reći kako ni traga od srpskog kad 800 000 Srba živi u Autriji. Moram priznati da nisam uspeo da progovorim ni reč engleskog u kafićima, restroranima brze hrane i sličnim objektima. Razlog je i suviše nego očigledan – svi radnici po takvim mestima su isključivo ljudi sa naših prostora. Znači srpskog jezika ima ali se on ne može čuti ni u jednoj instituciji kulture. Nimalo me to nije začudilo, ali ipak sam se u neku ruku nadao da ću naići na nekog zemljaka.

Bilo je tu mama sa decom u kolicima, starije gospode, školaraca, studenata…. Posmatrajući sve te ljude moglo se zaključiti da se ne radi o nekoj grupnoj eskurziji nego o individualnim posetiocima. Nije kod njih kao kod nas u Srba da ih neko strpa u čopor i naredi da se moraju obići neki muzeji i galerija. Raspitujući se malo saznajem da je to uobičajena aktivnost da se redovno posećuju sva kulturna dešavanja i da im je to prosto neki ritual. Naš čovek bi u najmanju ruku rekao “koji kreteni, zar nemaju pametnija posla nego da gledaju tamo neke mazarije”, te nemogu da dodjem sebi čudeći se ovom meni još uvek nepojmljivom ritualu civilizovane zemlje.

Danima sam obilazio galerijie i muzeje spadajući sa nogu i nisam ni upola obišao od onoga što sam želeo. Pitam se koliko li ima mesta za koje nisam znao i koja su jedna od kulturnih baština ovog naroda. Koliko bi mi trebalo vremena da to sve obidjem, a još koliko da uživam u svakom tom momentu. Definitivno dve nedelje je i suviše malo, ali i dovoljno da vas izbaci iz realnosti iz koje dolazite.

Povratak u relanost

Granični prelaz Horgoš. Stojimo na granici i čekamo kontrolu. Naši narodni milicajci sve nakostrešeni i besni kao hijene čekaju da napadnu naše torbe ne bi li našli nekog švercovaog materijala. Još besniji završavaju kontrolu jer nisu našli apsolutno ništa. Čovek se da zapitati šta su se tako okomili. Ne doživljavaju oni nas kao obične gradjane koji su išli nekim drugim poslom u Beč nego kao švercere i podmuklu stoku koja se nakrala preko i brže bolje hoće da se vrati u majčicu Srbiju. Nije ni čudo što nas drugi tako doživljavaju kad sami sebe tako prikazujemo. Welcome back in SerbiJa!!!

Definitivno sam se vratio u relanost.

"U Mitrovici ništa novo”?

“U Mitrovici ništa novo” je odgovor koji možete dobiti od svakog gradjanina u proteklih 20 godina.

Kad kažemo ništa novo mislimo na to da ničega nabolje nema, a nagore ima tako da je diskutabilan ovaj odgovor da nema ništa novo.

Isti ljudi, ista mesta, ista dešavanja, što se tiče kulturnih dešavanja ima pomaka – njih je sve manje.

Kad doživiš šok uzmi sok – to ti jedino preostaje

Vrativši se doživeo sam šok i još uvek sebi ne mogu da dodjem. Neko bi rekao šta mogu da očekujem drugo i ko mi daje pravo da poredim Mitrovicu sa jednim Bečom, prestonicom kulture. Nije bitno da li je to Mitrovica,Novi Sad ili Beograd jer situacija je svuda manje-više ista. Kome smetaju ova poredjenja samo bih upitao sa kojim gradom i državom da se poredimo? Da li treba da se poredimo sa boljima od sebe ili sa gorima? Mada čisto sumnjam da postoji bilo ko gori medju Evropskim državama tako da nemamo druge alternative nego da se poredimo sa boljima i ne možemo se tešiti kako smo bolji od nekog. Ako bismo priznali Kosovo kao nezavisnu državu popeli bismo se na predposlednje mesto u kulturnom razvoju. Tako da eto još jednog pozitivnog razloga zbog kojeg bismo mogli da priznamo nezavisnost i da dokažemo naš napredak.

Kulturna “elita” grada je uz vas

Ovaj narod može da samo da se ponosi izabranim predstavnicima vlasti kao i svim angazovanim u kulturi. Prosto je očigledno da su svi deo istog naroda i istog mentaliteta. Da li je to za pohvalu?

Kao što se kultura Beča oslikava u njihovim institucijama kulture tako se to manifestuje i kod nas….. razlike nema.

Svuda u civilizovanom svetu zna se ko ide na koje dogadjaje. Predstavnici vlasti na osnovu svog položaja su dužni da posećuju značajne kulturne manifestacije u gradu u kojem su od tog istog naroda izabrani. Svojim odlaskom na takve manifestacije treba da daju primer mladima. Njihovim ne dolaskom oni ne poštuju delatnost tih institucija. Sremska Mitrovica ima galeriju, muzej, pozorište, komada jedan. U svakoj toj instituciji se maksimalno jednom mesečno organizuje neko dešavanje I nema izgovora da iko kaže da nema vremena da ih poseti.

Ajde da zaobidjemo ovom prilikom političare jer definitivno znamo koji je njihov odnos prema kulturi - vole i priznaju kulturu samo ako tu ima novca, a s obzirom da novca nema ……

Kuš stoko……

Osnovni nosioci kulture su njihovi tvorci. Ovom konstatacijom mogu se svi bezrezervno složiti.

Posećenost izložbi je i suviše nego mizerna. O mizeriji posećenosti možemo govoriti samo kad neki priznati i veliki umetnici izlažu u prostorijama Galerije “Lazar Vozarević” , a u slučajevima izlagača diletanata tu se okupi sva uža i šira rodbina, komšije i ostala bagra koja samo što se ne izuje kad vidi itison u galeriji. Redovni sam posetilac svih izložbi te sa pouzdanošću mogu da tvrdim ko posećuje izložbe a ko ne te sam hteo da svakog umetnika imenujem i prozovem za njegov odost prema izložbama i kolegama. Odustao sam od ovog poduhvata jer bih nekog izostavio a ne želim da neko ostane neprozvan. Što se tiče samog otvaranja izložbi ne postoji ni jedan jedini umetnik koji dolazi redovno na otvaranje makar iz poštovanja prema kolegi koji izlaže. Postoji mali broj koji redovno posećuju izložbu dok je otvorena tokom meseca, a taj broj ne prelazi petoro. Ima i onih koji nisu godinama kročili u galerijski proctor izuzev kad oni izlažu. Najzanimljiviji su mi oni koji u zadnjih par godina apsolutno nisu kročili u galeriju. Da li to iz nekog protesta i negodovanja stvarno nisam siguran ali to nije izgovor jer i ja ne izlažem u galeriji i negodujem i protestvujem a opet sam redovan posetilac. Studenti umetnosti ponekad navrate u prostorije galerije ali to je sve selektivno u odnosu na izložbu koja je aktuelna. Nekada su profesori likovne kulture redovno dovodili u galeriju djake ali toga je sada sve manje (dva profesora još uvek to rade ali nikako ne redovno).

Kad vam neko od umetnika sledeci put kaže kako nema razumevanja za umetnost medju omladinom slobodno mu zavalite šamarčinu i kažite “kuš stoko … tako ti je jer ti im daješ primer”

Šta nas na kraju čeka nakon ovakvog ponašanja i odnosa prema umetnosti od njenih samih stvaralaca?

Doživećemo to da će samo na otvaranje izožbe dolaziti uža rodbina i par prijatelja, a nakon otvaranja izložba može i svečano da se zatvori o istom trošku da ne skuplja prašinu tokom mesečnog stajanja I nedolaženja ni jednog posetioca.